Dobio Mujo sina, malog Mujicu u stotoj godini života. Pomislio Mujo da bi bilo dobro zahvaliti bogu na milosti, pa ode do džamije i tamo sretne hodžu. Kaže Mujo, sav ponosan, hodži:

- Meni je, evo, 100 godina - i neki dan mi se rodio sin, jel' de  da je to čudo, al' da je moguće.

Gleda hodža Muju, vrti glavom, malo se zamisli i reče:

Jašta, i meni se nešto slično dogodilo. Ja u šumu, kad preda me medvjed. Šta ću, kontam, ni puške ni kamena. Ma, rek'o, šta zna medvjed šta je puška i ja uperim u njega prst i kažem: puc, puc, a medo padne nauznak. Ja se primaknem, a on na izdisaju, i krv mu curi iz rane na prsima.

Sluša Mujo pažljivo pa kaže:
- Pa mora bit da je još neko puc'o.

Hodža mu odvrati:
- Pa to ti kažem!