Bit ću otvoren, jako slabo podnosim Iñárritua. Njegova tehnički pismena režija služi kao sredstvo kojim opravdava pretencioznost svojih priča. To su odreda veće od života, ozbiljnije od smrti priče o Velikim Temama i Malim Ljudima.

Mislio sam da je problem u "hyperlink" konstrukciji (po nekoliko odvojenih priča koje se isprepliću u jednom trenutku) koje su se autor i njegov scenarist Guillermo Arriaga držali u prva tri filma (Amores Perros, 21 Grams i Babel), ali s Biutiful je Iñárritu odagnao tu sumnju. I pored sređenog, linearnog narativa, Iñárritu je i dalje davio s teškim temama, pozirao kao veliki umjetnik i napravio jedan izuzetno naporan film. S druge strane, izgleda da kritici i raznim žirijima za nagrade (Akademiji prije svega, ona ga zasipa nominacijama) nimalo ne smeta što Iñárritu smara, on kod njih sjajno kotira.

Birdman kao da je radio drugi čovjek, neki veseli cinik iz ćoška koji nakon nekoliko čaša vina upada u raspoloženje da duhovito dobacuje po sistemu improvizacije na zadatu temu. Nije da to nema težinu ili utemeljenost u realnosti, ali bitna je razlika u tonu. Iñárritu se na projektu zvanom Birdman sjajno zabavio, a i mi ćemo se zabavljati gledajući njegovo oštro i provokativno zezanje na teme koje nas zanimaju.

A tu ima svega i svačega, i Hollywooda i Broadwaya, deluzija i realnosti, starih i novih vremena, glumaca i zvijezda (celebrities), izvođača, kritičara i publike, umjetnosti i života. Iñárritu, potpomognut armijom sjajnih suradnika, počev od scenarista Giacobonea i Boa (stoje iza argentinskog filma donekle slične tematike The Last Elvis), preko direktora fotografije Emmanuela Lubezkog (Gravity, The Tree of Life), pa do kompozitora Antonija Sancheza i genijalno odabranih glumaca, priča jednu konkretnu, koherentnu i urnebesno zabavnu priču.

Cijelu recenziju pročitajte na FAK portalu.