maksimum.bloger.hr pozabavila se pitanjem koje muči svakog roditelja: treba li u određenim trenucima udariti dijete po stražnjici ili se baš uvijek treba kloniti udaranja djece, pa i onog najbezazlenijeg.

‘Ne govorim ovdje o onim batinama tipa - prebit ću te ko vola u kupusu. To nikada nisam dobila od nikoga. Govorim o jednom udarcu po guzici ili šamaru… za koje i dalje smatram da nisu potrebni, ali su ljudski.

Postala sam mama. I tek tada sam shvatila kakav je pritisak stavljen na sadašnje roditelje. Kad je moja mala djevojčica znala plakati danima po nekoliko sati u komadu ja sam na rubu snaga hodala sobom noseći je a jedva sam sebe nosila. Onda sam pitala mamu što bi ona napravila dok sam ja bila mala. Rekla mi je: ‘Zatvorila bih se u kuhinju na dvadesetak minuta, skuhala si kavu i zapalila cigaretu’. O Bože! Skočila sam na nju… cigaretu! Pa od te jedne dnevno nije mi ništa bilo… a ona je mogla sačuvati svoj zdrav razum… shvatila sam.

Zakonom je zabranjeno udariti dijete. Pa i po guzi. Potpuno se slažem. Ali tipično za nas je da roditeljima nitko ne pomaže a traži od njih da preko noći postaju roditelji iz udžbenika. Ne možemo svi, jer smo sasvim različitih životnih priča, unutar jedne generacije bez ičije pomoći zaokrenuti u ponašanje koje ‘baštinimo’ generacijama. Mnogi roditelji, uključujući i mene… u nekim situacijama više ne znaju kako… neki manje dosjetljivi i kraćeg fitilja opale po guzi… neki se zatvore u sobu i plaču…

Ono što zapravo želim reći je da se treba pomoći djeci da ne dobivaju po guzi tako da se pomogne roditeljima ‘lepezom mogućnosti’ reagiranja u takvoj situaciji. Jer da znaju drugačije… vjerujem da niti jedan normalan roditelj ne bi digao ruku na svoje dijete.’ (METRO)