Situacija na Bliskom istoku, posebno u vezi s palestinskim pitanjem, već decenijama predstavlja jedan od najkompleksnijih i najosjetljivijih problema međunarodne politike. Priznanje Palestine kao nezavisne i samostalne države postalo je više politički simbol nego konkretan čin koji donosi stvarnu državnost i nezavisnost palestinskom narodu. Dok neke države, poput Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Egipta, Jordana i Maroka, vode pragmatičnu i konstruktivnu politiku usmjerenu ka stabilnosti i saradnji s Izraelom i međunarodno priznatim institucijama palestinske samouprave, druge, kao što su Iran, Saudijska Arabija, Katar, pa i određeni dijelovi Evropske unije, često svojom politikom dodatno komplikuju ionako zamršenu situaciju.

Iran, sa svojom podrškom militantnim skupinama kao što je Hamas, doprinosi jačanju ekstremizma i destabilizaciji, što dugoročno narušava mirovne procese i otežava uspostavljanje trajnog mira. S druge strane, neke evropske države poput Njemačke, Hrvatske i Italije imaju složen i često kontradiktoran odnos prema palestinskom pitanju. U slučaju Njemačke, historijska krivica zbog holokausta snažno utiče na političke odluke i često ograničava sposobnost vođenja uravnotežene bliskoistočne politike. Hrvatska je pod snažnim uticajem svoje historijske krivice vezane za postojanje i ulogu fašističke tvorevine Nezavisne  države Hrvatske (NDH) tokom 1941-1945., što dodatno komplikuje njen stav. Italija, s naslijeđem fašizma i pod uticajem sadašnjih desničarskih vlada, pokazuje značajnu ambivalentnost i nestabilnost u vanjskoj politici prema ovom pitanju. Francuska, s druge strane, balansira između sve izraženijih unutrašnjih etničko-religijskih tenzija, naročito između arapsko-muslimanske i jevrejske zajednice. Također, nosi teret kolonijalne prošlosti na Bliskom istoku, uključujući Siriju i Liban. Sve to njen politički stav prema Izraelu i Palestini čini često ambivalentnim i reaktivnim. Uz to, populistički pokreti, posebno vlada Viktora Orbána u Mađarskoj, kao i rastući uticaj desničarskih i populističkih snaga u Poljskoj i Češkoj, dodatno narušavaju jedinstveni vanjskopolitički stav EU prema ovom pitanju.

Priznanje kao politički marketing

Priznanje Palestine kao države često se koristi više kao politički odnosno marketinški potez nego kao stvaran korak s opipljivim efektima na terenu ili u međunarodnim institucijama. Palestinsko pitanje (p)ostaje predmet političkih manipulacija, dok suverenitet i kapaciteti palestinskih vlasti ostaju ozbiljno ograničeni.

Među ključnim akterima na Bliskom istoku, posebno u vezi sa pitanjem Palestine, ističu se Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i Egipat, kao najveća arapska država. Za razliku od nekih drugih zemalja u regiji poput Iraka, Sirije i Jemena, kao i drugih država koje često koriste patnju palestinskog naroda za svoje interese, ove tri zemlje zauzimaju značajne pozicije u regionalnoj politici.

Turska, kao važna muslimanska država i članica NATO-a, aktivno doprinosi diplomatskim inicijativama i nastojanjima da palestinsko pitanje ostane u međunarodnom fokusu, pažljivo usklađujući različite interese unutar složenih odnosa Bliskog istoka. S druge strane, Ujedinjeni Arapski Emirati svojim realpolitičkim pristupom i diplomatskim angažmanom pružaju konkretnu podršku palestinskom narodu, čime grade reputaciju kredibilnog regionalnog partnera.

Važno je naglasiti da ove države održavaju diplomatske odnose i s Tel Avivom i s Palestinskom samoupravom, što pokazuje pragmatičan pristup u usklađivanju regionalnih i međunarodnih interesa. Ovakav dvostruki pristup omogućava im da budu mostovi u složenim političkim i diplomatskim odnosima između Izraela i palestinskih vlasti.

Turska, UAE i Egipat djeluju kao ključni regionalni akteri koji, svaki na svoj način, oblikuju dinamiku palestinskog pitanja. Turska kroz diplomatsku aktivnost i regionalnu dimenziju, UAE kroz političku podršku i razvoj odnosa, dok Egipat, sa svojom historijskom ulogom i geopolitičkim položajem, ima značajnu ulogu u mirovnim procesima i sigurnosnim pitanjima regije. Mnoge druge države, međutim, koriste palestinsko pitanje kao sredstvo političkog marketinga za smirenje ili mobilizaciju vlastitih naroda. Za razliku od njih, ove tri zemlje svoju ulogu grade na pragmatičnim i strateškim interesima. Njihova aktivnost jasno pokazuje da palestinsko pitanje nije jednostavno, već složeno, te često predmet iskorištavanja kroz trgovinu patnjama palestinskog naroda u širim geopolitičkim kalkulacijama.  

Najvažniji pokušaji postizanja mira

• Konferencija u Madridu 1991: Prvi direktni kontakti između Izraela i arapskih zemalja uključujući Palestince, ali bez konkretnih rezultata[2]. 
• Sporazumi iz Osla 1993. i 1995: Donose priznavanje Palestinske odlobodilačke organizacije (PLO) i uspostavu Palestinske samouprave. Uslijedile su političke promjene, ali i nastavak nasilja.[3] 
• Sporazum na plantaži Wye (1998): Palestinski lider Yaser Arafat i izraelski premijer Benjamin Netanyahu (prvi mandat) postigli su dogovor uz posredovanje SAD-a. Sporazum nije u potpunosti sproveden.
• Camp David II 2000: Pregovori (nakon Wye Plantation sporazuma) propali zbog neslaganja oko Jeruzalema, povratka izbjeglica i granica. Rezultat: izbijanje Druge intifade.
• Pregovori u Tabi 2001: Najbliži kompromisu, ali zaustavljeni smjenom vlasti u Izraelu.
• Inicijativa Arapske lige 2002: Predviđa normalizaciju odnosa s Izraelom uz potpuno povlačenje s okupiranih teritorija.
• Plan za mir 2003: Plan međunarodnog kvarteta (UN, SAD, EU, Rusija), nikada u potpunosti implementiran.
• Konferencija u  Annapolisu 2007: Pokušaj SAD da revitalizira mirovni proces. Sukob Fatah-Hamas i nova izraelska ofanziva 2008. ga neutralizuju.
• Pariška mirovna konferencija 2017: Pokušaj EU i Francuske da ponude novi okvir - Izrael odbio prisustvovati.
• Abrahamovi sporazumi 2020: Normalizacija odnosa Izraela s UAE, Bahreinom, Sudanom i Marokom - bez učešća Palestinaca[4]. 
• Nedavna konferencija u New Yorku 2025, koju su organizovali Ujedinjeni narodi, Saudijska Arabija i Francuska, bila je još jedan pokušaj revitalizacije mirovnog procesa, ali razlike i interesi velikih aktera i dalje predstavljaju prepreku stvarnom napretku. Konferencija je više predstavljala politički marketing nego konkretnu volju za rješavanjem sukoba, dok na terenu i dalje ljudi ginu i pate, što jasno pokazuje koliko simbolika i retorika nadmašuju stvarne korake ka miru[5].
• Situacija na Bliskom istoku, posebno u vezi s palestinskim pitanjem, već deseljećima predstavlja jedan od najkompleksnijih i najosjetljivijih problema međunarodne politike. Priznanje Palestine kao nezavisne i samostalne države postalo je više politički simbol nego konkretan čin koji donosi stvarnu državnost i nezavisnost palestinskom narodu. Dok neke države, poput Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Egipta, Jordana i Maroka, vode pragmatičnu i konstruktivnu politiku usmjerenu ka stabilnosti i saradnji s Izraelom i međunarodno priznatim institucijama palestinske samouprave, druge, kao što su Iran, Saudijska Arabija, Katar, pa i određeni dijelovi Europske unije, često svojom politikom dodatno kompliciraju ionako zamršenu situaciju.

  www.europeanperspectives.org